Jedinstvena i neponovljiva – planina Tara

Složićete se da su najlepši oni pogledi koji se pružaju sa vrtoglavih visina i koji čine da vam te slike večno ostaju urezane u sećanju. Ima li šta lepše kada na kraju šumske staze ugledate Drinu ili jezero Perućac, zadivljeni prizorom pred očima? Dobrodošli u Nacionalni park Tara, stanište Pančićeve omorike, mrkog medveda i jedinstvenu planinu sa najlepšim vidikovcima u Srbiji.

Topli septembar na planini? Idealno! Leto polako jenjava i smanjuje svoj žar, a jesen još uvek nije prošarala vreme kišom i svojim bojama. Pravo miholjsko leto. Sa dve prijateljice sam krenula automobilom u trodnevnu avanturu osvajanja najlepših mesta i vidikovaca po kojima je planina Tara i poznata. Kao i obično, i ovaj put smo napravile plan po danima šta bi sve trebalo da obiđemo i vidimo na Tari. Planski smo našle smeštaj u Zaovinama, na samo 400 metara od Zaovinskog jezera. Planina Tara je išarana velikim delom makadamom i jedina dilema nam je bila ta što za neka mesta nismo pronašle detalje, kakav je put i koliko će nam vremena oduzeti vožnja do tamo. U nastavku uživajte u priči o jedinstvenoj i neponovljivoj planini Tari.

 

Nacionalni park Tara

Netaknuta priroda planine Tare mi je oduvek bila posebno očaravajuća. U isto vreme divlja i pitoma, popularna po svojim vidikovcima, privukla je turiste iz celog sveta. Prostor Tare je proglašen Nacionalnim parkom 1981. godine i prostire se na površini od 19.200 hektara. Ovu našu lepoticu krase mnogi dragoceni krajolici zbog kojih se ubraja u najlepše planine Srbije. Zbog svog geografskog položaja i klimatskih uslova, Tara čini trećinu flore Srbije, a na njoj je pronađeno više od 1000 vrsta biljaka, među kojima je jedinstvena – Pančićeva omorika. Oko 80% prostora Nacionalnog parka je pod gustim četinarskim šumama koje je čine najšumovitijom planinom u Srbiji.

Na putu ka Tari, u blizini Mitrovca, njen zaštićeni stanovnik, medved, nam je prešao put i poželeo „dobrodošlicu“. Ovo nam je bilo upozorenje da table „pešačite na sopstvenu odgovornost“  koje smo kasnije imale prilike da vidimo na svim stazama, zaista to i znače.

 

Vidikovac Osluša

Prvi vidikovac koji smo obišle je Osluša koji se nalazi u istoimenom naselju. Udaljen je oko 7 km od Mitrovca, na putu ka Kaluđerskim barama. Sa glavnog puta se skrene levo (postoje postavljeni putokazi) i nakon 2 km makadama dolazi se do Osluše. Na vidikovcu postoji nekoliko klupa i jedan sto. Odavde se pruža predivan pogled na Drinu i Bajinu Baštu, a zbog idealnih uslova i 964 metara nadmorske visine, odavde svoj let startuju paraglajderi.

Putanju od Mitrovca na Tari do Osluše pogledajte ovde.

 

Vidikovac Sokolarica

Sledeći vidikovac na koji smo krenule je Sokolarica. Sokolaricu ustvari čine povezana tri vidikovca koji su relativno blizu jedan drugom. Od Osluše do ovog vidikovca se stiže preko naselja Sokolina i ceo put je makadam, oko 4,5 km. Posle naselja Sokolina, treba skrenuti levo i ubrzo sa desne strane se nalazi tabla sa mapom vidikovaca Sokolarica, kao i staza kroz šumu. Ovde smo parkirale automobil i krenule obeleženom stazom. Nakon 2, 3 minuta pešačenja stigli smo na prvi vidikovac Sokolarice. Ograđen je, uređen i ima klupe sa stolovima za odmor. Zadivljujući je pogled odavde na klisuru Rače, oštre stene prošarane šumom, Krstastu stenu i Crnjeskovo.

 

Nakon pauze i fotografisanja, uputile smo se ka druga dva vidikovca. Odmah posle par stotina metara naišle smo na novo obaveštenje i tu smo se i parkirale. Meštanin koji je u tom trenutku prolazio nas je posavetovao da ipak ne idemo u šumu jer postoji velika mogućnost da naiđemo na medveda. S obzirom da nam je prešao put kada smo dolazile na Taru, nije nam ni malo bilo svejedno. Ovako pokolebane, ipak smo oprezno krenule stazom. Veliko olakšanje nam je bilo kada smo čule u daljini ljude kako razgovaraju. Ovom stazom nam je trebalo nekih 7-8 minuta hodanja kroz gustu šumu. Vrlo brzo smo došle do cilja i oba vidikovca koja se nalaze na par desetina metara jedan od drugog.

Putanju od vidikovca Osluša do Sokolarice pogledajte ovde.

Vidikovac Sokolarica

 

Izvor Lađevac

Planina Tara se pored vidikovaca može pohvaliti i netaknutom prirodom, pa smo nakon Sokolarice krenule ka izvoru Lađevac. Put je blago rečeno užas i ne savetujem vam da idete ovuda. Dovoljno je da kažem da smo se 5 km vozile oko 40 minuta. Iz ove perspektive bih promenila plan puta, ali kada smo već krenule, nije bilo povratka nazad.

Čim smo izašle iz automobila, čula se divna melodija šuštanja vode, a mi smo zaboravile na sve muke lošeg makadama. Putokaz nas je usmerio uz tok reke Rače i krenule smo u carstvo zelenila i vode. Izvor Lađevac ili toplo vrelo kako ga meštani zovu je termalni izvor kraškog porekla sa stalnom temperaturom vode tokom cele godine od 17° C. Vodopad nastaje prelivanjem vode preko stena sa tri izvora. Ono što je posebno interesantno je to da je zbog temperature vode skoro 80% stena prekriveno mahovinama. Kažu da je njegova voda lekovima za oči i živce. Ovde smo provele oko pola sata i krenule dalje ka manastiru Rača. Od izvora do manastira možete doći i šumskom stazom čija je dužina oko 2 km. 

Putanju kojom smo išle od vidikovca Sokolarica do izvora Lađevac pogledajte ovde.

 

Manastir Rača

Do manastira Rača se od izvora Lađevac automobilom stiže nakon 3 km uskog, ali asfaltiranog puta sa oštrim krivinama. U odnosu na put do izvora, ovo je bilo kao da vozim po pisti. 🙂

Zadužbina kralja Dragutina iz 13. veka predstavlja jedan od najznačajnijih kulturno istorijskih spomenika na području Nacionalnog parka Tara. Pored njega protiče istoimena reka po kojoj je manastir dobio ime. Za vreme Drugog svetskog rata, zakopana u zemlji, u manastiru Rača, čuvana je najvrednija knjiga srpske književnosti – Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka. Ova knjiga se danas nalazi u Narodnom muzeju grada Beograda i izložena je za javnost samo 10 dana u toku jedne godine.

Nekoliko puta spaljen, rušen i obnavljan, danas je manastir Rača oaza mira, duhovnosti i blagostanja, a njegova unutrašnjost i oslikani zidovi svedoče o nekim prošlim vremenima.

Iznad parkinga kod manastira postoji uska utabana staza koja vodi uzbrdo i odatle je pogled na manastir najlepši.

Putanju od izvora Lađevac do manastira Rača pogledajte ovde.

 

Nažalost, zbog neplanirano spore vožnje i lošeg puta, propustili smo odlazak do srednjovekovnog utvrđenja Solotnik, kako nas u povratku ne bi uhvatio mrak, jer je dan već postao kraći. 

 

Vidikovac Banjska stena

Drugi dan na Tari započele smo ranim doručkom i brzim spremanjem. Sunce je uveliko grejalo i najavilo nam vedar i topao jesenji dan. Krenule smo ka Mitrovcu i vidikovcu Banjska stena. Ovo je najpopularniji i jedan od najpristupačnijih vidikovca na Tari. Od Mitrovca nakon 5 km makadama stigle smo do improvizovanog kružnog toka i ovde smo se parkirale. Nastavile smo peške još oko 10 minuta i vrlo brzo stigle do najlepše panorame na jezero Perućac, kanjon reke Drine i BiH.

 

Ime Banjska stena potiče od Banjskog vrela koje je izviralo u podnožju vidikovca sa stalnom temperaturom vode od 4° C. Ovo vrelo je potopljeno izgradnjom jezera Perućac. 

Banjska stena je jedan od onih vidikovaca zbog kojih se dolazi na planinu Taru i predstavlja njen zaštitni znak. Ubraja se u najlepše vidikovce Srbije jer se baš odavde pružaju neverovatni pogledi koji se pamte za ceo život. Vidikovac se sastoji od nekoliko panoramskih tačaka i obavezno svaku obiđite. Sedeti na maloj žutoj stolici i uživati u ovakvom pogledu je jedinstven doživljaj zbog kojeg srce na trenutak zastane i zbog kojeg sigurno ovde vredi doći. 

Putanju od Mitrovca na Tari do Banjske stene pogledajte ovde.

 

Vidikovac Bilješka stena

Još jedan biser Nacionalnog parka Tara je vidikovac Bilješka stena. Vratile smo se do Mitrovca i krenule ka jezeru Perućac, zatim nastavile kroz kanjon reke Dervente do Predovog krsta. Praktično smo sišle sa Tare i opet se popele sa druge strane na planinu Zvijezdu. Put je asfaltiran ali dosta uzak sa mnogo nepreglednih krivina. Kada smo stigle do table sa obaveštenjem Predov krst, pratile smo putokaz za Bilješku stenu do koje vodi 6 km makadama, ali se automobilom stiže tačno do vidikovca, pa nema dodatnog pešačenja.

Kada smo stigle do našeg odredišta i videle panoramu ispred nas, pogled sa 1225 metara nadmorske visine nas je ostavio bez teksta. Ovakvi prizori sa Bilješke stene su nešto najlepše što se u Srbiji može doživeti i nijednom se slikom, fotografijom ili rečenicom ne može opisati lepota tog prizora. Ovde se nalaze visoka, vretenasta stabla Pančićeve omorike, jedistvene vrste četinara koja je preživela ledeno doba, a tu je i planinska koliba koja je sagrađena za potrebe snimanja filma Petra Lalovića: „Ptice koje nikad ne polete“ i može se slobodno koristiti. Klupe i stolovi koji su postavljeni na vidikovcu upotpunjuju doživljaj i uživanje u pogledu na Perućac i kanjon reke Drine. Jednom rečju raj.

Putanju od Mitrovca do Bilješke stene pogledajte ovde.

Kućica na Drini i reka Vrelo

U povratku sa Bilješke stene iskoristile smo priliku da obiđemo kućicu na Drini i reku Vrelo.

Na sredini reke Drine, na usamljenoj steni nalazi se simbol Bajine Bašte, i najslikanija kućica zapadne Srbije. Ideju o gradnji kućice na steni sproveli su u delo 1969. godine dečaci iz okoline kako bi uživali u jedninstvenim prizorima. Baš na ovom mestu neprestana je borba i odmeravanje snage reke Drine i ljudske upornosti. Kućicu je reka odnosila više puta, ali su je svaki put vraćali ili gradili novu, veću i lepšu. U prilog tome govori da je ovo peta po redu sagrađena kuća na Drini.

 

Nakon toga smo svratile do reke Vrelo koja nastaje od kraškog vrela Perućac u podnožju Tare. Zove se i reka Godina jer je dugačka 365 metara i jedna je od najkraćih reka u Evropi. Bistra, zelena rečica se sa 10 metara visokog vodopada uliva u Drinu.

 

Zaovine – planina Tara

Sve što je lepo ima kraj, pa i ovo naše putovanje. Ponovo smo poranile, spakovale se i krenule u obilazak, za početak jezera Zaovine. Napravile smo ceo krug oko jezera i priredile sebi laganu jutarnju vožnju kroz neverovatne krajolike Zaovina.

Zaovine su naselje na planini Tari i u njenom centralnom delu se nalazi akumulacija istoimenog jezera koje nastaje ispumpavanjem vode iz Drine i jezera Perućac kroz cevi u dužini od 8 km. Zaovine dostižu dubine i preko 80 metara. Ubraja se među najlepša jezera Srbije, a posebno su čuvene i kao mesto gde je 1875. godine Josif Pančić otkrio novu vrstu četinara, Pančićevu omoriku.

Nakon komplet lepinje i pauze u restoranu „Tarsko jezero„, nastavile smo ka Mitrovcu.

 

Prirodni rezervat Crveni potok i tepih livada 

Iako smo ovuda svaki dan prolazile, obilazak Mitrovca smo ostavile za kraj. Prirodni rezervat „Crveni potok“ se nalazi u centru Mitrovca. Ime je dobio po potoku koji kroz njega protiče koji zbog zemljišta od crvene ilovače dobija crvenu boju.

Na 700 metara od glavnog puta nalazi se neverovatna prirodna pojava – tepih livada. Staza do tepih livade je posebno interesantna i predstavlja još jedan dokaz koliko je priroda fascinantna u kreiranju čudnovatih predela i zašto je planina Tara neponovljiva. Lagana šetnja kroz visoko vretenasto drveće i crvenkastu mekanu podlogu nam je posebno prijala i probudila istraživački duh. 

Na kraju staze nas je dočekao još jedan jedinstven prizor tepih livade stare nekoliko hiljada godina koja ušuškana među raskošnim stablima predstavlja mesto iz snova. Zbog nepropusnog tla i viška vode napravljen je površinski zeleni sloj biljnih ostataka tako mekan da deluje kao najfiniji zeleni tepih. Ono što je jos interesantnije jeste da tepih livada godišnje raste samo 1 milimetar.

Putanju od Zaovina do Tepih livade pogledajte ovde.

 

Vidikovac Crnjeskovo

Još pod utiskom veličanstvenih prizora tepih livade, krenule smo ka poslednjem odredištu na Tari, vidikovcu Crnjeskovo. Do njega se stiže od Mitrovca preko Kaluđerskih bara, ka manastirskim stanovima Sv. Trojice. Ovde smo se parkirale i stazom kroz šumu pratile putokaz za Crnjeskovo. Staza je relativno lagana i nakon 10 minuta smo bile na još jednoj predivnoj panorami Tare. Sa ovog vidikovca se može videti kanjon reke Rače, manastir Rača i Bajina Bašta, ali nije ni približno impresivan kao što je Banjska ili Bilješka stena.

Putanju od Mitrovca do vidikovca Crnjeskovo pogledajte ovde.

 

Na putu ka Beogradu svratile smo u Terzića avliju, domaćinstvo koje je svoje dvorište uredilo tako da smo se osećale kao da smo se vratile kroz vreme. Preukusna hrana i fenomenalan ambijent uz tihu staru narodnu muziku, bili su idealno mesto za popodnevno opuštanje, razmenjivanje utisaka i kraj naše avanture na planini Tari.

 

Jedinstvenu i raskošnu prirodu ove planinske lepotice nije ni malo jednostavno opisati. Nadam se da sam bar malo ovim tekstom uspela da vam je približim. Ali ako ste ljubitelj dugačkih šetnji, gde ćete otkrivati nova mesta i vidikovce, istraživati divljinu i pitomost jedne planine, ako volite pejzaže kao da ih je najbolji slikar naslikao, ne tražite dalje, pravac planina Tara! 🙂

 

• Putanju od Beograda do Tare pogledajte ovde. 
• Kada krenete ka Tari, obezbedite se hranom i pićem jer je nama konkretno prodavnica na Mitrovcu radila samo do 17h. Ovo nam je od Zaovina bila najbliža prodavnica – na 10km;
• Restoran Tarsko jezero toplo preporučujem. Nalazi se odmah kod brane na jezeru Zaovine i radi do 21h;
• Vodite računa i ne zalazite u šumu neobeleženim stazama jer postoji velika mogućnost susreta sa medom;
• Ako ste ljubitelj vidikovaca pročitajte kako da stignete do vidikovca Velika stena u okolini Valjeva. Takođe, možete pročitati i koji su to najlepši vidikovci Srbije koje sam do sada posetila.