Dvorac porodice Špicer
PUTOVANJA,  SRBIJA

Tužna priča o dvorcu porodice Špicer

Znam ste od mene navikli da vam pišem i predstavljam lepe predele i mesta u Srbiji, ali ovaj put moram sa vama da podelim malo drugačiji tekst. Ovo je jedna tužna priča o dvorcu porodice Špicer, poznatijem kao Špicerov dvorac ili još kao dvorac duhova u Beočinu. Vodim vas na mesto od kojeg su mnogi digli ruke. Vodim vas da vidite samo naznake kako je nekada izgledao raskoš i kako danas izgleda mesto koje je prepušteno vremenu i propadanju.

Zahvalna sam Instagramu između ostalog i zbog toga što mi je otkrio mnoga mesta za koja nikada ne bih ni čula i o kojima retko ko piše. Možda je to iz razloga što su ljudi odustali od njih ili su jednostavno samo tako zaboravljena. Upravo sam na ovaj način sam saznala da u Beočinu postoji velelepno zdanje koje mi je na fotografijama delovalo veličanstveno. Sa drugaricom sam krenula na izlet ka Vojvodini, sa planom da obiđemo nekoliko mesta u okolini Beočina. Prvo mesto na koje smo se uputili je Špicerov dvorac.

 

Kako da stignete do Beočina i Špicerovog dvorca

Beočin je mesto koje se nalazi na obali Dunava, na padinama Fruške gore, udaljeno od Beograda oko 90 km. Do njega se najlakše dolazi autoputem za Zagreb, preko Rume, pa kroz Nacionalni park Fruška gora. Takođe, nalazi se nedaleko od Novog Sada, pa do Beočina svakodnevno vozi prigradski autobus broj 78 koji kreće sa novosadske glavne autobuske stanice.

Dvorac sigurno nećete promašiti, jer se nalazi odmah pored puta u Fruškogorskoj ulici. Videćete i stare pogone beočinske cementare koji vode iznad puta, a dvorac je odmah tu ispod njih.

Špicerov dvorac u Beočinu
Špicerov dvorac u Beočinu

 

Istorija Špicerovog dvorca

Ovaj nekada predivni dvorac sagradio je 1898. godine Ede Špicer, bogati veleposednik nemačkog porekla, koji je bio suvlasnik beočinske cementare. U to vreme je porodica Špicer bila veoma imućna, pa su poželeli za sebe raskošni dom baš u ovom delu Vojvodine. Projekat je uradio arhitekta Stajndl Imre, čije je najpoznatije delo zgrada parlamenta Mađarske u Budimpešti. U isto vreme kada je sagrađen dvorac, oko njega je uređen park koji je nazvan – Špicer bašta. Kombinovanjem različitih stilova arhitekture koja je bila zastupljena u Vojvodini u 19. veku, Špicerov dvorac je, po mnogima bio jedno od najlepših arhitektonskih blaga u ovom delu Evrope. Sagrađen je u kombinaciji gotike, romantike, renesanse i baroka, a sve to zajedno se zove eklektički stil.

I sve je funkcionisalo savršeno do početka Drugog svetskog rata kada je kompletna porodica Špicer napustila Beočin i svoj dom i odselila se u Nemačku gde i danas žive njihovi potomci. Nakon njihove selidbe, sve se promenilo. 

Za vreme rata, Nemci su dvorac koristili kao sedište njihove komande. Nakon toga je u njemu jedno vreme bila škola, pa biblioteka i dom kulture, a zatim i restoran. Posle toga je napušten, pa danas praktično predstavlja kuću duhova sa polupanim prozorima i u poodmaklom stadijumu propadanja.

Spoljašnji izgled Špicerovog dvorca
Spoljašnji izgled Špicerovog dvorca
Špicerov dvorac
Špicerov dvorac

 

Kako izgleda Špicerov dvorac danas

Dolazimo do bledo roze objekta koji se nalazi pored puta. Nekada su se ovde prolaznici divili prizoru, a danas može da se vidi da je sa njega odneto sve što je moglo da se odnese. Nema vrata, nema prozore, ukrasi su poskidani, a fasada išarana. Jednostavno napušten i ostavljen od svih. Staza je zarasla u korov, pa smo pratile uzak utaban putić, a park u kojem se dvorac nalazi je zapušten i neuredan. Baš u skladu sa građevinom.

Ulazim u glavni hol i vidim koliko je njegova unutrašnjost posebno lepa. Svuda dominiraju jake i drečave boje, a posebno se izdvaja kamin u glavnom holu koji je napravljen od žolnai keramike. Vide se naznake drvenih ukrasa koji su stajali na zidovima, ali su i njih poskidali i iskoristili za ogrev. Prolazimo kroz prostrane sobe na prizemlju i svaka je uništena, prazna ili sa dosta šuta i otpada. Odzvanja nam glas dok pričamo, a to je izgleda način da prostorije kažu koliko su napuštene i prazne.

Glavni hol u Špicerovom dvorcu
Glavni hol u Špicerovom dvorcu

 

Penjemo se na sprat. Isto stanje. Vidi se pokušaj renoviranja, ali se na tome stalo. Jedino je ostalo očuvano jedno kupatilo sa kadom. Na spratu se nalazi balkon na koji može da se izađe, a vitraži na prozorima koji su bili napravljeni od raznobojnog stakla su polupani. Čujem vetar kako pleše svoju melodiju. Fijuče i luta kroz prostorije kroz koje i posetioci tako prođu i odu, i opet ostane sve pusto i prazno.

Pogled sa balkona
Pogled sa balkona
Špicerov dvorac
Špicerov dvorac

 

Tužna priča dvorca porodice Špicer

U susret nam ide Spomenka, koja kaže da je menadžer dvorca. Živi tu u blizini i svraća nekoliko puta dnevno da vidi da slučajno nema koga unutra jer je zabranjen pristup. A table sa zabranom pristupa nigde nema. Objašnjavamo joj da smo došle da fotografišemo i da nas zanima nešto više ako može da nam kaže o dvorcu.

Njen uzdah mi je sve rekao. Ispričala nam je negovu istoriju i tužnu priču koja i dalje traje i kojoj se, nažalost, ne nazire kraj.

Ispričala nam je da je svaka filmska ekipa koja je snimala ovde film za sobom ostavila krš i lom i koliko su svi bili nemarni prema ovom mestu, kao da je ukleto. Iako je 1997. godine proglašen spomenikom kulture, to ga nije spasilo od propadanja. Kusturica je nudio određenu sumu opštini da ga otkupi, ali mu taj zahtev nije bio odobren, a sada ga nude na korišćenje bez naknade, samo da ga neko uredi i renovira. 

Danas se uprkos oštećenjima mogu videti ukrasi u vidu ljudskih figura i zmajeva koji su veoma zanimljivi i neobični. Ali jednostavno, kada je nešto graciozno, ostaje takvo i kada je napušteno i ostavljeno. Takav je dvorac porodice Špicer. Propada dostojanstveno, pokazujući da i dalje može da oduševi svakoga čak i samo sa naznakama onoga kako je nekada izgledao. 

Tužna prica dvorca porodice Špicer
Tužna prica dvorca porodice Špicer
Špicerov dvorac
Špicerov dvorac
Špicerov dvorac
Špicerov dvorac

 

Zbog svog karakterističnog izgleda, u dvorcu je snimano nekoliko filmova: „Crna mačka, beli mačor“, „Doručak sa đavolom“, a ovde je i Klint Istvud našao idelno mesto za snimanje nekoliko scena svog filma „Ratnici“.

Retka su ta mesta sa kojeg odlazim tužna, a ovo je jedno od tih. Rastužio me je ovaj urušeni raskoš. Mogla sam jasno da vidim kako je nekada sve izgledalo. Gledam ukrase koji odolevaju, dodirujem obojene zidove i ne mogu da se ne zapitam zašto su ljudi digli ruke od ovog mesta!? A dvorac, tako tužno i ponosno, čeka neka bolja vremena da zasija i da se uredi onako kako mu i priliči.

 

Crkva svetog Rudolfa u Banoštoru

Pod jakim utiskom napuštamo Beočin, sa tugom u očima i zebnjom u srcu. Pitamo se kako, zašto?! Da li je moguće da baš nikoga ne zanima ovako divno mesto? 

Nastavljamo dalje i nakon samo 15 minuta vožnje, nailazimo na Banoštor, malo mesto na levoj obali Dunava.

Odmah na ulazu nailazimo na crkvu svetog Rudolfa, ili ono što je od nje ostalo. Ciljano smo i došle da je vidimo. Shvatam, ok, ovo je definitivno dan za obilazak zaboravljenih objekata. 

Crkvu je sagradio 1912. godine grof Rudolf iz Futoga na svom zemljištu u neoromantičkom stilu. U to vreme, na teritoriji Vojvodine je većina katoličkog stanovništva bila nemačkog porekla, pa je nakon završetka Drugog svetskog rata i njihovog odlaska, crkva prepuštena zubu vremena i o njoj više niko ne vodi računa.

Crkva svetog Rudolfa u Banoštoru
Crkva svetog Rudolfa u Banoštoru

 

Oko crkve odavno nije pokošeno, a stepenice su skroz zapuštene, pa nam je prilaz bio otežan. Iznad ulaza gledam mermernu ploču sa natpisom datuma izgradnje i imenom sveca kome je posvećena. Naziru se tragovi oltara i kupole koja je ovde nekada postojala. Samo je među ovim praznim zidinama zaraslim u bršljan jedna roda našla idealno mesto za svoje gnezdo. Bar neka je nekome lepo ovde.

 

Manastir u Beočinu

Jedina „svetla tačka“ ovog dana je bio manastir u Beočinu u koji smo svratile. Ne zna se tačno ko ga je i kada sagradio, ali prvi zapisi u kojima se pominje manastir u Beočinu datira iz 16. veka. Kao i svaki naš manastir, nekoliko puta je bio porušen i obnavljan.

Ovaj ženski manastir je posvećen prazniku Vaznesenje Hristovo. Ono što je posebno interesantno je ikona Presvete Bogorodice Beočinske koja se nalazi u ovom manastiru i za koju se smatra da je stara preko 500 godina. Mi je nažalost, zbog radova koji su se obavljali na glavnoj manastirskoj crkvi nismo videle. Prošetale smo dvorištem, posetile manastirsku kapelu i uživale u miru i spokoju svetog mesta na kojem se nalazimo.

Manastir u Beočinu
Manastir u Beočinu

 

Ono što moram da pomenem jeste da se ovde nalaze mošti najmlađeg srpskog svetitelja, Varnave Nastića.

Nakon obilaska manastira, krenule smo nazad za Beograd. Za ovaj dan je bilo dosta. 

Svi znamo da život jedne građevine zavisi od njenih stanara. Čim u njoj nema ljudske ruke, smeha i života, ona počinje da propada. Ovde stanara nema. Retki su i posetioci. Sigurna sam da porodica Špicer nije ni slutila kakvu će sudbinu doživeti njihov dom i da će baš ovaj dvorac najbolje oslikavati priču o zaboravu i nemaru. Iako smo ovaj dan posetile dva zaboravljena mesta, bio je ovo dan za pamćenje.

 

Korisne informacije:
  • Putanju do Špicerovog dvorca pogledajte ovde;
  • Putanju do crkve svetog Rudolfa pogledajte ovde;
  • Putanju do manastira u Beočinu pogledajte ovde;
  • Još tekstova i predloga za izlete po Srbiji možete pogledati ovde.

 

NAPOMENA: Sve fotografije su autorske i ne mogu se koristiti bez saglasnosti.

 

15 Comments

  • Гилле

    Тужно али можда и зато што немамо закон по коме се и нечињење мора третирати као кривично дело. Када то почне, онда има и наде за спас оваквих објеката широм Србије.

      • Milica

        imam pitanje vezano za dvorac u Beocinu. Ja sam zivela u Novom Sadu i cesto sam dolazila u Beocinu. I svaki put kad sam prolazila pored dvorca videla sam neku belu masku sa iscrtanim crnim ocima i crnim ustima kako gleda u mene ili trcala po dvorcu, a moja drugarica koja ide u skoli u Beocinu rekla mi je da u jednoj od ucionica ima slika tog dvorca i vidi se ta maska sa jednog prozora. Pa me zanima da li si i ti videla tu masku?

        • Joja

          Kusturica se nudio da ga otkupi, opstina odbila?!? Ne znam ko je bio predsesnik tada opstine Beocin ali je teska budala, a sad ga nude za Dzabe!?! Nije ni cudo sto propada!

          • Dragica

            Da, tako nam je pričala gospođa koja je rekla da je menadžer zamka i koja vodi računa da se ne ulazi unutra. Da ne kažem da su sva vrata skinuta i da se može prolaziti unutra na više mesta.

  • Milica

    imam pitanje vezano za dvorac u Beocinu. Ja sam zivela u Novom Sadu i cesto sam dolazila u Beocinu. I svaki put kad sam prolazila pored dvorca videla sam neku belu masku sa iscrtanim crnim ocima i crnim ustima kako gleda u mene ili trcala po dvorcu, a moja drugarica koja ide u skoli u Beocinu rekla mi je da u jednoj od ucionica ima slika tog dvorca i vidi se ta maska sa jednog prozora. Pa me zanima da li si i ti videla tu masku?

        • Dragica

          Draga Ljiljana, nadam se da će sudbina ovog dvorca biti malo drugačija. Zaista je šteta što onako propada. 😔😔😔

      • Tea

        Dragice, da li ste se raspitali zašto je crkva u Banoštoru (namerno) zapuštena? Puštena da propadne. Zato sto je pola sela.i nekoliko okolnih sela bili streljano u njoj. Baka mi je bila medju njima, ali ju je jedan oficir izvukao u poslednji cas (druga i duga priča). Banoštarci su puni gneva kad o njima pricate o događajima u toj crkvi i verujem da se ona nikad nece obnoviti, niti kome pada na pamet da se time bavi.
        Špicerov dvorac sa sobom nosi tragediju Johane Špicer koja se ubila zbog nesrećne ljubavne priče. Dekadencija pocinje tada, a traje – jos uvek.

        • Dragica

          Draga Tea, hvala na komentaru. Nisam znala sve ove informacije. Iako sam dosta istraživala, na internetu nema mnogo podataka o ovoj crkvi. Takođe, ni o tragediji u dvorcu Špicer nema podataka. Čak nam ni žena koja čuva dvorac tamo nije ništa rekla o ovome.
          Hvala Vam puno na ovim informacijama.
          Veliki pozdrav!

  • Nastasija

    I ja sam videla tu masku kad sam prolazila pored njega, a u mojoj skoli su bile slike tog dvorca i na jednom malom prozoru se videla ta maska.

    • Dragica

      Kada sam ja bila, gospođa Spomenka mi je rekla da su mnoge stvari odnete, ukrasi i figure sa krovova, tako da je vrlo moguće da je i to odneto…

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

%d bloggers like this: